“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” Ova davno izrečena misao Lava Tolstoja može se primeniti u svim vremenima i epohama. Ipak, otvara prostor za jednu važnu diskusiju: šta zapravo za nekoga predstavlja sreću?
U tu dubokoumnu filozofsku raspravu neću se upuštati, ali ću pisati o porodici, životu i putovanju – našem putovanju.
Osnovni postulat je sreća
Mi smo neobična, drugačija porodica. Vodimo težak, često mukotrpan život, ispunjen izazovima, ali i dubokim osećajem zajedništva. Uprkos brojnim problemima i nedaćama, trudimo se da pronađemo svetlo, da budemo srećni – ili barem da sreću donesemo onima koji su nam najvažniji: Sergeju i Aljoši.
Našu posebnost pre svega čini Sergej – dečak koji je već samim rođenjem bio predodređen za veliku borbu. Njegova prva pobeda bila je ona najvažnija: izborio se za pravo na život i ostanak na ovom svetu. Od tada, prepreke su se nizale jedna za drugom, ali Sergej je iznova pokazivao snagu, volju i neverovatnu istrajnost.
Ovde neću pisati o brojnim probdevenim noćima, o nespavanju, suzama, bolovima, borbi za dah. Neću pisati o ambu balonu, koncentratoru kiseonika, aspiratoru, respiratoru i svim drugim medicinskim pomagalima koji su deo Sergejevog svakodnevnog života.
Putovanja – odmor i terapija
Ne, ovaj tekst nije o tome. Ovo je priča o našim putovanjima.
Mi verujemo da nam je Sergej Bogom dan – kao dar, ali i kao poziv. Poziv da volimo dublje, živimo prisutnije i damo sve od sebe kako bismo njegov život učinili što sadržajnijim, radosnijim i ispunjenijim. I baš zato se radujemo svakom dolasku proleća i leta, jer tada počinju naše male radosti – naši begovi u prirodu, svet i život.
U početku su to bili kratki izleti – šetnje i piknici na Adi, sunčani dani provedeni u Košutnjaku ili na Avali. Male avanture koje su u našem svetu bile velike kao planine. Zatim su vikendi počeli da nas vode do Valjeva, Zvorničkog jezera, obala Drine, Banje Koviljače i drugih dragocenih kutaka naše zemlje.
A onda su došli i pravi odmori – more, banje, planine. Svaki put kada bi Sergej udahnuo morski vazduh ili gledao zalazak sunca na obroncima Zlatibora, znali smo da smo na pravom putu.
Zapravo, naslov ovog teksta treba da bude – Umetnost pakovanja. Jer to zaista i jeste.
Umetnost pakovanja ili umetnost ravnoteže?
Za nas, putovanje nije jednostavno ubacivanje stvari u kofere i polazak. Naš odlazak zahteva ozbiljnu pripremu, logistiku i preciznost. Kada krećemo na put, sa sobom nosimo 15 boca sa kiseonikom, koncentrator kiseonika, aspirator, respirator, invalidska kolica i još mnogo drugih neophodnih stvari bez kojih Sergejev život ne bi bio moguć ni udoban ni bezbedan.
Naše pakovanje podseća na slaganje složene puzzle slagalice. Svaki predmet ima svoje tačno mesto, tačan ugao, tačnu logiku. Ako i samo jednu “karticu” pogrešno postaviš, gepek se neće zatvoriti. A kada je prostor ograničen, a potrebe velike – to postaje prava mala nauka.
Zato se s razlogom kaže da je za nas pakovanje – umetnost. Ali i matematika. Potreban je proračun, racionalno razmišljanje i mirna ruka. Imamo tu sreću da glava naše porodice, naš tata, poseduje upravo takav um – organizovan i analitičan.
Dok mi ostali već lagano gubimo nadu da će sve stati, on se ne predaje. I uvek pronađe rešenje. Bilo da se radi o dodatnoj torbi, premeštanju opreme ili pakovanju “na milimetar”, tata uspe da sve uklopi kao majstor koji svaki deo postavi na svoje mesto.
Ali kada sve to ostavimo iza sebe, kada stignemo na cilj i vidimo osmeh na Sergejevom licu i blaženstvo koje oseća kada uđe u vodu, kada Aljoša uživa u plivanju i nadmudrivanju sa talasima, – tada znamo da je svaki napor vredan.
Putovanja za nas nisu luksuz. Ona su terapija. Ona su podsetnik da život nije samo preživljavanje, već i slavljenje svakog trenutka. I dok god budemo mogli, putovaćemo. Zajedno. Sa srcem punim nade i autom punim opreme.
