Piše: Vesna Petkov
Promocija knjige “Oblaci su od šećera”
„Knjiga „Oblaci su od šećera“ je putokaz za pronalaženje sebe, svoje senzitivnosti“ Ona se ne uči napamet, niti se čita kao štivo za učenje. Svrha joj je da postavi pitanja i traži odgovore. Mislim da bi trebalo to da radimo svaki dan. Da se zapitamo šta nam je u duši, zašto smo nekoga pogledali popreko, ili možda zašto nikoga nismo ni primetili, zašto volimo ili zašto smo tužni. Potrebno je nekada da se preispitamo, a nekada da se podsetimo, a što je najvažnije da uvek dodirnemo svoju unutrašnjost“ ovako o svojoj prvoj knjizi govori mlada psihološkinja Milica Čolić.
Promocija knjige „Oblaci su od šećera“ održaće se 18.maja u 18 h u Kući umetnica u Gospodar Jevremovoj. Posebno zanimljiv je naslov knjige te sam zamolila Milicu da protumači značenje istog.
„Oblaci su od šećera jer predstavljaju „smiraj dana“, tačnije kad dan prelazi u suton, kada se svi nekako utišamo, umirimo, a oblaci izgledaju kao šećerna vuna, roze i baršunasti. Na taj način zamišljam snove i želje koje imamo kroz život, promenljive i neuhvatljive. Taj prizor neba zadivi svakog, i daje nadu u bolje sutra“, ilustrovala je Milica značenje naslova knige.
Milica Čolić kaže da je već na početku studija znala da će se baviti kliničkom psihologijom, i čim joj se ukazala prilika počela je da volontira na Institutu za mentalno zdravlja u Palmotićevoj. Ljudska duša i um oduvek su joj bili intrigantni i zanimljivi i želela je da dokuči ono skriveno a ujedno da pomogne ljudima kojima je pomoć neophodna da spoznaju šta je to što ih muči i ne dozvoljava da idu dalje.
Edukacije su neophodne za napredak u poslu
Milica je prošla brojne treninge i specijalističke edukacije a posebno izdvaja one iz oblasti nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja dece u Incest trauma centru u Beogradu. Nakon ovih edukacija odlučila je da radi sa odraalsima i nastavila da se usavršava u tom smeru.
„Sa tom spoznajom i odlukom, počinjem da radim kao psihološkinja na odeljenju za akutne psihoze u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ gde ostajem 2.5 godine. Tokom rada sa pacijentima koji boluju i leče se od najtežih psihijatrijskih oboljenja, naučila sam kako da zadajem i interpretiram psihodijagnostičke testove, ali, ono što smatram bitnijim znanjem je da sam naučila kako da razgovaram sa ljudima koji su najosetljiviji, kako da pristupim osobi koja je izuzetno ranjiva, kako da negujem rečima, podržim, saslušam i razumem. Mogu slobodno da kažem da me je rad u psihijatriji tog tipa i inteziteta definitivno oblikovao kao psihološkinju, a i kao osobu“, kaže Milica.
Tokom rada u psihijatrijskoj ustanovi stekla je dosta znanja kroz razgovor sa pacijentima, i iskusnijim lekarima, ali Miličina namera je bila da radi sa ljudima iz neurotičnog spektra ličnosti, odnosno sa mentalim stanjima koja se leče kroz psihoterapijski tretman.
„Edukaciju iz psihoanalitičke psihoterapije upisujem 2019. godine. Konkretan razlog zašto sam izabrala baš taj pravac u tom trenutku nije postojao, ali sam znala da želim da steknem znanje koje će doprineti tome da tokom rada sa klijentima razumem koren problema i da posedujem znanje da pomognem u rešavanju istog. Od samog početka moje karijere zanimale su me dubine ljudske psihe i ljudskog funkcionisanja“, naglašava Milica.
Stalno traganje za rešenjem problema
Milica se bavi i volonterskim radom. Sarađuje sa Udruženjem “Evo ruka” I pruža podršku mamama koje imaju decu sa posebnim potrebama. Njena potreba da pomaže ljudima datira još od detinjstva. Ono što je ostavilo utisak na autora ovog teksta su crtice o životu I radu koje je podelila sa čitaocima na njenom sajtu. Prenosim deo “Priče o podršlci bez reči”:
“ Novembra 2021. godine preselila sam se iz svog rodnog grada, Beograda, u Požarevac. Zaposlila sam se u vojsci kao psiholog, a mesto službovanja je bio mali grad nadomak prestonice. Na samom početku tog putovanja, apsolutno sam želela svaki korak koji sam napravila. Želela sam to zaposlenje, završila sam i obuku pa sam se zaposlila u svojstvu oficira, želela sam da živim u istom mestu gde i radim, a ne da putujem kao većina mojih mlađih kolega. Nije mi smetao mali grad. Uživala sam da mi sve bude blizu u odnosu na to što ceo život planiram koliko mi treba vremena da stignem od tačke A do tačke B u mom gradu. Svuda sam išla peške.
Ali sam bila jako usamljena. Tada nisam umela da uživam u svom društvu. Dane sam provodila u stanu, najčešće listajući neku društvenu mrežu ili spavajući. Uvek sam u isto vreme kretala na posao. Iz zgrade izađem u 06:40, bacim đubre u kontejner koji stoji na parkingu, sednem u auto i odvezem se na posao. Kada imam neku hranu koju nisam pojela, spakujem je u kesu i zakačim na kukicu od kontejnera.
To jutro sam kasnila i izašla sam iz zgrade tek u 10 do 7. Užurbano sam bacila smeće, ubacila ranac na sedište i u ćošku zgrade zapazila čoveka koji stoji pored bicikla sa dugom bradom u staroj, pocepanoj jakni. Sklonio je pogled i polako se povukao iza zida zgrade. Kasnije sam razgovarala sa mamom i ispričala joj šta mi se desilo. Posle posla sam otišla u prodavnicu i kupila namirnice za ručak. Skuvala sam duplo. Polovinu sam odvojila u kesu, zapakovala lepo i ujutru ostavila na kukici. Čim sam ušla u auto, on je prišao i ubacio kesu sa hranom u korpu od bicikla.
Plemenitim postupcima leči sebe i druge
Naše prijateljstvo bez izgovorene reči trajalo je više od pola godine. Kada sam donela odluku da se preselim nazad, razmišljala sam kako to da mu saopštim. Nisam želela da samo nestanem. Napisala sam mu pismo.
Ovo je priča o ljudima koji su nam podrška kroz dela, a ne reči. Umesto da svako popodne provodim listajući društvene mreže, počela sam da kuvam. Počela sam da brinem o još jednoj osobi, a indirektno i o sebi. Nisam više odlagala obroke pod izgovorom da nisam gladna ili jela sendviče već sam počela da jedem kuvano i redovno jer, ako ne skuvam sebi, neće imati ni on. On je došao u moj život da me pokrene.”
Knjiga “Oblaci su od šećera” je sublimacija priča I iskustava ljudi koji su sa Milicom podelili svoje brige I probleme, najtananije delove njihove duše. Sve ispričane priče, izgovorene reči, misli i osećanja nagoveštavaju da Sunce nije daleko, i da je radost na dohvat ruke, treba samo odškrinuti vrata i uhvatiti parče svog baršunastog oblaka.
