Piše: Vesna Petkov
U poznatom medicinskom časpisu „Lancet Psyhiatry“ objavljena je studija o globalnim trendovima upotrebe psihotropnih lekova u periodu od 2008 – 2019. U njoj je učestvovalo 65 evropskih zemalja. To je bila najveća i najsveobuhvatnija procena dvanaestogodišnjih trendova potrošnje lekova za smirenje u zemljama različitog stepena ekonomskog razvoja. Zabrinjavajuća činjenica je da se Srbija nalazi na prvom mestu po upotrebni anksiolitika, odmah iza nas je Hrvatska. Sličnu studiju objavio je prof. dr Medarević o porastu u periodu od 2006 do 2019, i u tom periodu rast je 33%, ističe prof. dr Nadja Marić Bojović, psihijatar na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.
Prema ovim podacima čini se da je narod Srbije konstantno pod „lekovima“. Da li je upotreba ovih lekova kontrolisana?
„Pod psihotropnim lekovima podrazumevmo, antiperesive, antipsihotike, stabilizatore raspoloženja, ansiolitike i hipnotike. Anksiolitici su u osnovi benzodijazepini i koriste se „za smirenje“. Pored njih postoje i hipnotici, slični lekovi ali koriste se samo za uspavljivanje jer brzo uvode u san i deluju uglavnom kratko (midazolam, zolpidem tid). Prema ovoj studiji, u većini evropsih zemalja beleži se pad upotrebe anksiolitika, posebno u zemljama gde su sistemski sprovođene mere u cilju razumne upotrebe sedativa, te mere su slične merama koje se koriste za razumnu upotrebu antibiotika. Raširena upotreba benzodijazepina dosta zavisi od regulative, koja u Srbiji nije dovoljno usklađena sa preporukama međunarodnih tela. Već tri decenije je prošlo od kako je data jasna preporuka Svetske zdravstvene organizacije da se anksiolitici koriste maksimalno dve do četiri nedelje, posle čega ih u većini slučajeva treba prekinuti. Međutim, u važećoj listi lekova koji se izdaju na teret RFZO odobreno je da benzodijazepine može da propisuje lekar opšte prakse čak tri meseca u kontinuitetu. Ova odredba postoji skoro dvadesetak godina. To znači da sama regulativa ne usmerava na kratkotrajno i bezbedno propisivanje ovih lekova, ne upućuje pacijenta psihijatru na vreme da bi se ponudile alternativne metode za prevazilaženje smetnji, otvara mogućnost stvaranja navike, tolerancije i komplikacija. Regulativu treba što pre pažljivo razmotriti i popraviti. Vreme je da se nešto preduzme, jer lekovi za smirenje mogu da pomognu samo ako se koriste kratko, pažljivo i pod lekarskim nadzorom, a ne na svoju ruku”, naglašava prof.dr Nadja Marić Bojović.
Kako pacijenti ili oni koji to nisu dolaze do recepta za anksiolitike?
“Ovi lekovi se izdaju na preporuku lekara, I po mom mišljenju ta upotreba je prekomerna. Pacijenti najčešeće lekove koriste mesecima, a kupuju ih pozivajući se na jedan te isti izveštaj lekara. Treba naglasiti činjenicu da benzodijazepane upotrebljavaju ljudi koji su van psihijatrije. Ovi lekovi brzo zaustavljaju epileptični napad, pomažu da se pacijent pripremi za anesteziju, znače I kod primene u akutnoj hipertenzivnoj krizi. Često se primenjuju kod poremećaja spavanja, kada se menjaju vremenske zone, da se kratkotrajno umanji strah od aviona, kao i u hitnom zbrinjavanju izrazito uznemirenih osoba. U takvim situacijama opravdana je primena ovih lekova, ukoliko se koriste samo u tim ekstremnim slučajevima.
Kod nekih osoba neophodna je duža upotreba lekova ali pacijenta treba uputiti kako pravilno da primenjuje terapiju. U Srbiji se često lek dobije “na svoju ruku”, bilo u apotekama ili na internetu. Često od pacijenata čujem da im ni prilikom prvog propisivanja a ni kasnije, nije predočeno da se anksiolitik koristi 2 – 4 nedelje, a hiptnotik još kraće.Treba konstantno raditi na psihoedukaciji pacijenata jer se šteta brzo napravi, a posledice su duge I teško se saniraju”, izričita je prof.dr Marić Bojović.
Koje su najosetljivije grupe ljudi koje posežu za prekomernom upotrebom anksiolitika?
“Iz psihijatrijskog iskustva to su teži pacijenti koji imaju hronične smetnje, mentalne poremećaje, psihotraumatizovane osobe, ljudi sa graničnim I drugim poremećajima ličnosti ili bolestima zavisnosti i to su slučajevi gde je opravdana primena lekova za smirenje. Nažalost, danas je sve više mladih ljudi koji ih koriste u kombinaciji sa različitim psihoaktivnim supstancama. U poslednje vreme, često ih koriste ljudi koji imaju problem sa povišenim krvnim pritiskom, neke bolne sinidrome, reumatološke, dermatološke I neurološke bolesti, I druga stanja koja nisu primarno psihijatrijska. Akutna hipertenzivna kriza je indikacija za upotrebu ovih lekova, ali samo kratko, dok se kriza ne reši odgovarajućom internističkom terapijom. Sedativ ne treba da ostane na lekarskim izveštajima zauvek, a to se često dešava, te onda lekove koristi ne samo pacijent, nego I komšija koji nema indikovanu ovu terapiju”, kaže prof. dr Nadja Marić Bojović.
Neželjena dejstva lekova za smirenje češća su kod osoba starije životne dobi, ljudi sa oštećenjima funkcije jetre I bubrega, sa poremećajima disanja, apneje tokom spavanja. Opasna je I kombinacija lekova za smirenja se drugim depresorima centralnog nervnog sitema, poput alkohola, opioda, antihistaminika. U XXI veku upotreba kombinacije lekova protiv bolova I sedativna prilično raste. SAD beleže veliku krizu u vezi sa opiodnoim analgeticima, I prema nekim pokazateljima svakog dana 100-200 Amerikanaca strada zbog predoziranja. U 30% slučajeva predozirani pacijenti korsitili su I benzodijazepane.
Zbog čeka najčešće ljudi posežu za “umirujućom pilulicom”?
“Kada je reč o opštoj populaciji žene su više koriste sedative I hipnotike, dok u kliničkoj praksi nismo primetili razlike prema polu kada je reč o konzumaciji lekova za smirenje. Ako se štetna navika prekomernog korišćenja sedativa posmatra zajedno sa štetnom navikom prekomerne upotreebe alkohola, polovi su u tom slučaju izbalansirani. Alkohol I sedativi ostvaruju svoja željena dejstva u mozgu preko vrlo sličnih, gotovo identičnih puteva. Neželjena dejstva se razlikuju.
Anksiolitici i hipnotici su dobri lekovi kada se koriste sa merom i u odgovarajućim indikacijama jer u tim slučajevima nema rizika od zavisnosti. Međutim, ako se sa ovim lekovima „leči“ na svoju ruku, ako se koriste dugo, povećava im se doza, kombinuju se sa alkoholom, analgeticima, a regulativa koja to treba da kontroliše zataji, raste šansa za poremećaj u vezi sa upotrebom benzodijazepina. Osobe koje prekomerno koriste anksiolitike, konstantno povećavaju doze da bi održale isto dejstvo. Iako su svesni da bi trebalo da prekinu terapiju često osećaju strah ukoliko se odluče da obustave lek. Želja za smanjenjem leka postoji, ali se onda javlja sindrom obustave. To je poremećaj sa ozbiljnom kliničkom slikom, znojenje, lupanje srca, drhtanje ruku, nesanica mučnina, jak nemir. Često dolazi i do halucinacija i napada tipa grand-mal (veliki epileptični napad) koji se onda mora lečiti u odgovarajućim službama zdravstvene zaštite“, ističe prof. dr Nadja Marić Bojović.
Da li konzumiranje lekova rešava probleme zbog kojih se kreće sa upotrebom, ili pruža samo trenutnu pomoć?
„Kada pacijenti primete da sedativi i hipnotici više nemaju efekte kao ranije, brojni su oni koji nastavljaju da ih koriste plašeći se simptoma sindroma obustave. Ovi simptomi nisu jedina neprijatnost koja nastaje kod ukidanja medikamenata, već je neprijatno i stanje u kome se čovek nalazi. Nastaje ponovo ona primarna tenzija zbog koje je i posegao za anksioliticima. Zbog čega je tako? Ovi lekovi nisu lečili dublji uzrok psihičkih tenzija, već samo kratkotrajno obuzdavali simptome na površini. Još jednom da naglasim, benzodijazepini kod većine psihičkih smetnji su lekovi za kratkotrajno smirenje, ali oni ne leče uzrok. To je najvažnije razumeti, ukoliko posegnete za ovom vrstom terapije na svoju ruku“, naglašava naša sagovornica.
Kako se odvići od primene anksiolitika ukoliko se koriste duži period?
„Pre nego posegnete za pilulom za smirenje dobro razmislite da li zaista postoji dobar razlog za to ili se problem može rešiti na neki drugi način. Zatim se treba posavetovati sa lekarom da li postoje i koje su to metode kojima može da se popravi stanje zbog kojeg pacijent poseže za sedativima ili hipnoticima. Najvažnije je poboljšati regulativu i sprovesti javno-zdravstvene mere. Nema koristi od zakonske mere ukoliko se ona ne sprovodi u svim ustanovama zdravstvne zaštite, od primarne pa da apotekarske ustanove. Često kažemo da nam je potreban zakon o primeni zakona, i to je slučaj i u ovoj oblasti. Moj savet je – imajte meru u svemu, pa i u upotrebni lekova za smirenje, jer je to najsigurniji način da se izbegnu komplikacije. Važno je lečiti uzrok a ne posledicu, a to svakako ne možete ukoliko ne potražite pomoć stručnog lica, ističe na kraju razgovora prof. dr Nadja Marić Bojović.
