Piše: Vesna Petkov
U rečenicu naše poznatog pesnika Branka Radičevića “Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba” verovale su mnoge generacije uživajući u bezbrižnom detinjstvu, druženju i maštanju o tome „šta ću biti kad porastem“. U poslednjoj deceniji pa i više svedoci smo nemilih vesti da su devojčice pretukle drugaricu u školskom dvorištu, dečak išutirao druga iz klupe, četrnaestogodišnjak ubio 9 drugara iz razreda ali i da je jedna majka pretukla profesorku zbog loše ocene njenog sina. Gde su nestali ti bezbrižni školski dani, šta se to dogodilo sa našom decom i da li su upravo majke koje misle da mogu sve, svojim vaspitnim metodama oblikovale nasilnu decu. O vršnjačkom naselju za portal www.dobrostanje.com razgovaramo sa Anom Mirković, psihološkinjom i direktorkom Instituta za digitalne komunikacije.
Fizičko, verbalno, emocionalno, seksualno, socijalno nasilje
„Vršnjačko nasilje se dešava među decom i adolescentima u tom uzrastu, najčešće u školskom okruženju, ali prisutno je i na ulici, parku, društvenim mrežama i tokom igranja online igrica. Kada govorimo o vršnjačkom nasiju ne misli se samo na fizičko nasilje, već uključuje verbalno, emocionalno, seksualno, socijalno. Od kada su moderne tehnologije prisutne u svakom domu, deca mnogo vremena provode na društvenim mrežama, sve više je prisutno i digitalno nasilje. Sadržaje koje prate na Tik Toku i sličnim mrežama puni su nasilja i neprimerenih reči i izraza“, ističe psihološkinja Ana Mirković.
Modrice, ogrebotine, pocepana odeća – znaci vršnjačkog nasilja
Znaci koji ukazuju da je došlo do fizičkog vršnjačkog nasilja su modrice, ogrebotine na licu i telu, pocepana odeća. Najzastupljeniji oblici nasilja među decom su udranje, šutiranje, guranje, šamaranje. Agrsija u vidu verbalnog nasilja, vređanja, ismevanja, širenja lažnih glasina, isključivanje iz vršnjačke grupe, ignorisanje, manipulisanje prijateljstvima može naneti više štete dečijoj psihi nego fizičko nasilje.
„Vršnjačko nasilje ostavlja ozbiljne posledice po mentalno i fizičko zdravlje deteta koje trpi ugnjetavanje, često se javlja anksioznost, depresija, dete više nema samopouzdanja i povlači se u sebe. Zbog toga je veoma važno prepoznati znakove vršnjačkog nasilja i reagovati na vreme pružanjem podrške i pomoći osobama koje trpe nasilje. Potrebno je uvesti i edukaciju i intervenisati kod počinioca nasilja“, kaže naša sagovornica.
Duško Radović je svojevremeno rekao „Ne postoje dobra i loša već samo različita deca. Takvom decom moramo da se bavimo na mnogo raznih i delikatnih načina.“ U konteksu ove izjave pitamo Anu kakva su to deca koja vrše nasilje i iz kakvih porodica potiču?
„Nasilje među vršnjacima najčešće čine deca kod koje ne postoji razvijena empatija, nemaju saosećanje prema drugima i ne shvataju koliko njihovo ponašanje povređuje druge. Impulsivna deca često su bez samokontrole, reaguju brzo, bez razmišljanja o posledicama svog agresivnog ponašanja.Deca i mladi koji vrše nasilje imaju tendenciju da se ponašaju agresivno jer veruju da je agresija način rešavanja problema ili izražavanja frustracije. Često se deca ponašaju nasilnički da bi privukli pažnju drugih vršnjaka ili odraslih. Nasilnici obično potiču iz porodica gde je već prisutno agresivno ponašanje roditelja, i oni ponavljaju takvo ponašanje u odnosima prema vršnjacima. Deca koja ne dobijaju dovoljno pažnje ili ljubavi od roditelja kako bi privukli pažnju ponašaju se nasilno i agresivno. Takođe tinejdžeri koji se suočavaju sa siromaštvom ,nazposlenošću ili drugim socijalnim problemima mogu pokazivati nasilničko ponašanje kao odgovor na stres, naglašva psihološkinja Ana Mirković.
Porodica igra ključnu ulogu kod nasilnika i žrtve
Nadovezaćemo se još jednom na misli Duška Radovića, „deca koja nemaju sreće sa porodicom, trebalo bi da imaju više sreće sa školom. Škola bi morala da zna i hoće ono što roditelji ne zanaju ili neće.“ Da li obrazovni sistem na adekvatan način rešava probleme nasilja i koju su to uzroci nasilja među decom?
„Najčešći uzroci vršnjačkog nasilja su složeni i mogu uključivati kombinaciju individualnih, porodičnih, školskih i društvenih faktora. Deca sa niskim samopoštovanjem mogu koristiti nasilje da bi se osećala moćnije ili važnije, a i ona koja se suočavaju sa visokim nivoom stresa ili frustracije iskaljuju svoje emocije na vršnjacima. Neka deca koriste nasilje kao način da privuku pažnju vršnjaka ili odraslih, a postoje i deca koja nemaju razvijene socijalne veštine pa im maltretiranje drugara služi kao način da komuniciraju ili rešavaju sukobe. Previše stroga disciplina kao i nedostatak pažnje i ljubavi u porodici, može doprineti nasilničkom ponašanju. Na pitanje zbog čega su škole nemoćne da spreče pojavu agresije i nasilje Ana odgovara:
„Kada govorimo o uticaju školskih faktora na količinu agresije i nasilja među decom, najčešće mislimo na nedostatak školskog nadzora odnosno škole nemaju adekvatne nadozrne mere te mogu biti plodno tlo za nasilje. Pored toga ukoliko se ne sprovode odgovarajuće mere protiv nasilnika, situacije će se ponavljati i nasilje će kulminirti. U nekim školama se nasilje toleriše, kako ne bi obrazovna ustanova dobila negativan publicitet, ali takav način razmišljanja samo povećava nivo agresivnosti u školi.
Neretko možemo da čujemo da je glavni uzrok nasilja među decom posledica društvenih faktora i količine agresije u društvu. Kaže se da kulturu jednog društva definišu mediji, a prikazivanje nasilja u emisijama, filmovima i video igrama može normalizovati nasilno ponašanje među decom. Deca mogu vršiti nasilje kako bi se uklopila u grupu ili impresionirala svoje vršnjake, naročito ukoliko im se čini da su agresivni modeli ponašanja u trendu.“
Dugoročne i ozbiljne posledice vršnjačkog nasilja
Posledice vršnjačkog nasilja mogu biti dugoročne i ozbijne za žrtvu. Neke od glavnih posledica vršnjačkog nasilja su nisko samopouzdanje, depresija i anksioznost, povećan rizik od samopovređivanja i suicida, posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Takođe, deca koja trpe vršnjačko nasilje često imaju brojne probleme u fukcionisanju i ponašanju: poremećaj spavanja, psihosomatske probleme poput glavobolja, mučnina, nesvestice zatim imaju gubitak koncentracije i nedostatak pažnje, postižu lošiji školski uspeh, često izostaju iz škole.
Kod njih se javlja i osećaj manje vrednosti, imaju osećaj usamljenosti, probleme sa sklapanjem prijateljstava, smanjenu društvenu aktivnost. Prisutan je i osećaj sramote i krivice, straha i nesigurnosti kao i gubitak interesovanja za aktivnosti koje su im nekada bile zabavne.Vršnjačko nasilje može imati dugotrajne efekte koji se protežu u odraslo doba, uključujući poteškoće u formiranju zdravih odnosa, smanjenu sposobnost suočavanja sa stresom i povećan rizik od mentalnih poremećaja“, naglašava ozbiljnost situacije u kojoj se deca nalaze, psihološkinja Ana Mirković.
„Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu i slobodnu decu, moramo ih oslobađati straha. Svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar, da možeš unesrećiti roditelje, da si u svemu nedorastao, da si glup, da si nepotreban, da si ugrožen“, još jedna je misao velikog Duška Radovića. Postavlja se pitanje kako roditelji ne primećuju promene koje se dešavaju kod deteta i zašto se dete, ukoliko je iz zdrave porodice, ne obrati roditeljima za pomoć?
„Deca često ne prijavljuju roditeljima probleme sa nasiljem u vršnjačkoj grupi, a glavni razlozi su strah od odmazde – deca se boje da će nasilnici saznati da su ih prijavili i da će se nasilje pogoršati. Sramota ili krivica su još jedan od faktora jer se često osećaju posramljeno ili krivo zbog toga što su žrtve nasilja doživljavajući da su sami krivi za takvu situaciju. Neka od njih misle da nisu vredna pomoći i da ih roditelji neće shvatiti na pravi način.
Ljubav i poverenje stub zdrave porodice
Ipak, razgovor sa roditeljima je stvar poverenja, i ako deca nemaju dobar odnos sa roditeljima ili ne osećaju da mogu otvoreno komunicirati s njima, manje su šanse da će prijaviti probleme.Takođe, pojedina deca misle da njihov problem nije dovoljno ozbiljan da bi ga prijavili ili se boje da će biti smatrani “tužibabama”, a neka deca nisu svesna da je ono što doživljavaju, vršnjačko nasilje i ne prepoznaju da treba da traže pomoć. Ukoliko ne postoji prisan odnos sa roditeljima pun ljubavi i razumevanja, deca se boje da će roditelji reagovati preterano, što bi moglo dovesti do dodatnih problem, kao što su sukob sa školom ili nasilnicima, pa odustaju od razgovora o mukama kroz koje prolaze u školi.
Ako su roditelji ranije reagovali neadekvatno ili minimizirali problem, dete može biti manje sklono da ponovo prijavi problem. U ovoj priči najvažnije je da roditelji grade otvoren i podržavajući odnos sa svojom decom, da ih ohrabruju da dele svoja iskustva i da ozbiljno shvataju njihove brige.
Stalna edukacija roditelja je jako važna, što više i bolje oni razumeju kako do vršnjačkog nasilja dolazi i kakva je njihova uloga u prevenciji, lakše će objasniti deci ovaj fenomen i kako da prepoznaju različite oblike nasilja.
„Roditelji igraju ključnu ulogu u borbi protiv vršnjačkog nasilja, kako kroz prevenciju, tako i kroz intervenciju kada do nasilja dođe. Glavni zadatak roditelja je izgradnja otvorene komunikacije, posvećeno i redovno razgovaranje sa decom o njihovim iskustvima u školi i sa vršnjacima. Roditelji treba da ohrabre decu da slobodno dele svoja osećanja i brige bez straha od osude.Uloga roditelja u ovom digitalnom dobu je vrlo kompleksna, a podsticanje razvoja samopouzdanja i asertivnosti jedan od najbitnijih zadataka. Potrebno je da roditelji budu uključeni u socijalne aktivnosti dece, da se upoznaju sa prijateljima dece i aktivnostima, kako u školi, tako i van nje.
Porodice treba da pokažu razumevanje i podršku za različite izazove s kojima se deca suočavaju. Važno je da dete zna da roditelj neće biti ljut, besan, osuđujuć i restriktivan. I na kraju, ključno je, da roditelj treba pažljivo da sluša i razume svoje dete, da posvećeno sa njim komunicira. U toj komunikaciji treba da dominira gledanje u oči, zagrljaji, dodir ruke i sve ono što će detetu dati snage da se bori s izazovima odrastanja“, savetuje nas psihološkinja Ana Mirković.
Photo:Freepik
