Piše Vesna Petkov
“Skolioza se definiše kao abnormalno krivljenje kičme koje prelazi 10 stepeni. Krivljenje kičmenog stuba obično se razvija bez bolova pa se vrlo često deformitet primeti tek kad dostigne ozbiljne razmere. Postoji nekoliko vrsta skolioza ali je najčešća idiopatska adolescentska kojoj se ne zna uzrok i uobičajena je u tinejdžerskom dobu. U osnovi ovog poremećaja je krivljenje kičme uz istovremenu rotaciju kičmenih pršljenova. Zbog nejednakog opterećenja kičmenih pršljenova dolazi do deformacije pršljenskog tela koja se pogoršava u fazama intenzivnog rasta”, kaže na početku razgovora sertifikovani terapeut BSPTS (Barcelona scoliosis physical therapy school) Ljiljana Katunac, osnivač centra za korekciju kičmenog stuba “Fiziobalans”.
Plesači i gimnastičari – tokom života obolevaju od skolioze
“Znaci idiopatske skolioze obično su prisutni tokom intenzivne faze rasta, najčešće u uzrastu od 10 do 16 godina. Nedavno objavljene studije pokazuju da su kod plesača i gimnastičara deset puta veće šanse da se razviju progresivne skolioze, i stoga imaju veći rizik za razvijanje deformiteta kičmenog stuba. Zbog toga, se snažno zalažemo da se roditelji, plesni instruktori, treneri i nastavnici fizičkog vaspitanja, kao oni koji su najviše prisutni pri fizičkim aktivnostima dece, budu edukovani da prepoznaju znake poremećaja posture, jer na taj način mogu da se na vreme otkriju krivine koje su još male i korektibilne. Noviji dizajni midera i napredak u nehirurškom lečenju omogućili su svima sa deformitetima kičmenog stuba da i dalje mogu imati nesmetan i aktivan život, ističe Ljiljana.
Skolioza se najčešće javlja u fazama intenzivnog rasta, i kod devojčica je to u godini pre prve menarhe, a kod dečaka neposredno pre početka menjanja glasa. Faze intenzivnog rasta su nepredvidljive tj .ne postoji nijedan parametar na osnovu kojeg može da se zaključi da li će ih biti ili ne. Zato se monitoring i tretman adolescenata sa skoliozom mora redovno sprovoditi dve godine nakon prve menarhe tj promene glasa kod dečaka.
„Prema statistici, od deset slučajeva idiopatske adolescentske skolioze devet su devojčice i samo jedan dečak. U nekim slučajevima skolioza se može konstantno pogoršavati i izazvati deformitet grudnog koša ili hronični bol u leđima. Kod vrlo progresivnih skolioza koje ne reaguju ni na jedan konzervativni način lečenja može doći do pritiska na srce i pluća, te je kod takvih pacijenata potrebna operacija.
Vrste skolioze
Pored idiopatskih postoji kongenitalna skolioza koja je prisutna od rođenja i uzrokovana je abnormalnim razvojem kičmenih pršljenova, zatim neuromišićna koja nastaje zbog neuromišićnih poremećaja kao što su cerebralna paraliza ili mišićna distrofija. Degenerativna skolioza javlja se kod odraslih ljudi kao rezultat degenerativnih promena u kičmenim pršljenovima i diskovima, i povezana je najčešće sa starenjem, ističe terapeut Ljiljana Katunac.
Simptomi koji ukazuju na postojanje skolioze su asimetričnost u posturi tj. načinu na koji osoba sa skoliozom drži svoje telo. Kod pacijenata sa skoliozom prisutna je nejednaka visina ramena, lopatica, vidno različite krivine struka, karlica je pomerena na jednu stranu.
„Da je u pitanju skolioza terapeut može da utvrdi kada uradi Adamsov test pretklona gde se u savijenom položaju trupa jasno vidi asimetrija izmedju leve i desne strane kičmenog stuba u vidu “ispupčenja” sa jedne strane. Obično jedna strana leđa izgleda viša od druge, tj. pojačava se izbočina ili gibus. Ovo je znak da je došlo do strukturalne skolioze (deformiteta pršljena) i da dete obavezno treba da pregleda fizijatar ili ortoped.
Prema mestu nastanka skolioze mogu biti torakalne odnosno one koje su pozicionirane u grudnom delu kičme, zatim lumbalne koje se javljaju u donjem delu leđa, ali su najčešće komibnacije dve skoliotične krivine, koje se nalaze u grudnom i donjem delu leđa. Cervikalne skolioze su veoma retke i zahvataju vratni deo kičme, ističe Ljilja pa nastavlja:
“Od svih klasifikacija koje primenjujemo na deformitete kičmenog stuba za nas je najznačajnija da li je deformitet progresivan ili ne. Kod blažih oblika deformiteta dovoljno je intervenisati konzervativnim tretmanom odnosno vežbama i odredjenim modifikacijama u svakodnevnim životnim aktivnostima. Za skoliozu postoje dve vrste tretmana, konzervativni i operativni.Konzervativni podrazumeva vežbe i ortozu koja se uključuje u tretman ako su vrednosti krivine 20 i više stepeni mereno po Cobbu na RTG snimku.
Mideri jedan od izbora konzervativnog lečenja skolioza
Ukoliko posumnjamo da deformitet ima potencijala za dalje pogoršanje u konzervativni tretman se uvodi ortoza (mider) koja se isključivo po nalogu lekara ortopeda izradjuje od tvrde plastike i nosi izmedju 16-18 h dnevno.Kod veoma progresivnih skolioza kod kojih pogoršanje brzo napreduje i postoji opasnost da vitalno ugroze pacijenta pribegava se hirurškoj intervenciji.”
Ljudi obično nisu svesni da se progresija skolioze dešava u kratkom vremenskom periodu od oko tri godine. To je period intenzivnog rasta u pubertetskom dobu. Ukoliko ovo vreme prođe bez adekvatne reakcije roditelja, stepen povećanja skolioze može da dovede pacijenta do hruškog stola.
Takođe značajno je naglasiti da što se skolioza ranije javi ima lošiju prognozu. Kod dece u periodu od 0 do 8 godina manja je mogućnost za hiruršku intervenciju, uglavnom nose mider, dok su vežbe teško izvodljive jer su komplikovane i slabo razumljive mlađem uzrastu. Ovo pak ne znači da od vežbi treba odustati, pogotovo ne od svakodnevnih istezanja koje su obavezni deo svakog treninga za skoliozu.
“Prema najnovijim istraživanjima nošenje ortoze preko 16 h dnevno, može značajno uticati na zaustavljanje pogoršanja deformiteta. Treba napomenuti da nošenje ortoze dosta narušava kvalitet života i adolescenti se često suočavaju sa različitim vrstama izazova kada počnu da koriste ortozu. Neretko se pojavljuju ekcemi, alergije, crvenilo na mestima pritiska, ali ono što je najvažnije je psihološki momenat i reakcija okoline na njihov mider. Neretko tinejdžeri doživljavaju neprijatne scene, ruganje i omalovažavanje svojih vršnjaka kada počnu da nose ortozu. Neophodno je prvo obavestiti profesore o značaju i potrebi da se nosi mider, kako bi mogli da prenesu ove informacije ostalim učenicima i njihovim roditeljima.
Uz vežbe za skoliozu, fizička aktivnost i bavljenje sportom su dobrodošli, ali oni nisu zamena za ciljane vežbe i ne mogu da reše problem daljeg krivljenja. Pogrešno je mišljenje da plivanje leči skoliozu i to je još jedna predrasuda koje roditelji moraju da budu svesni. Plivanje je kao sport odlično za jačanje muskulature celog tela, ali nema terapijsku vrednost kod skolioze. Ukoliko dete ne želi ili ne voli plivanje bilo kakva druga sportska aktivnost je dobrodošla“, kaže na kraju našeg razgovora fizioterapeut Ljiljana Katunac.
