Priredila: Vesna Petkov
Šizofrenija je hronični mentalni poremećaj koji utuče na rasuđivanje, opažanje i ponašanje. Osobe koje pate od šizofrenije imaju “smetnje” u načinu na koji doživljavaju svet i u načinu na koji izražavaju sebe. Često ostavljaju utisak kao da su izgubile dodir sa stvarnošću, što je veoma stresno za njih, za članove njihovih porodica i njihove prijatelje. Od ove bolesti pati približno 24 miliona ljudi širom sveta ili 0,32% svetske populacije. Šizofrenija ne pogađa samo obolelog već i negovatelja koji se brine o njemu. Kada se nekom članu porodice, detetu, roditelju ili osobi o kojoj brinete dojagostifikuje šizovrenija, ostali članovi porodice pomažu jer je to prirodna stvar. Što se bliski članovi porodice brže identifikuju da su zapravo negovatelji pre će se suočiti sa emotivnim rolerkosterom koje negovateljstvo predstavlja.
U priručniku „Iskrena knjiga“ namenjenom porodicama koje se suopčaaju sa ovom bolešću, svoja dugogodišnja zapažanja izneo se profesor za psihijatriju i psihoterapiju Univerziteta Ludvig Maksimilijans u Nemačkoj, Peter Falkai sa svojim saradnicima.
Problemi koje nosi šizofrenija imaju ozbiljan uticaj na svakodnevne aktivnosti obolelog. Osobe koje pate od ove bolesti imaju poteškoće u razlikovanju stvarnosti od fantazije/imaginacije. Ponekad pomišljaju da su osobe iz njihovog neposrednog okruženja u stanju da pročitaju njihove misli ili da tajno planiraju da im naude. Mogu da čuju, osećaju ili vide senzacije koje realno ne postoje. Ova bolest podjedanko je prisutna kod svih polova, rasa i etničkih grupa.
Simptomi koji ukazuju na šizofreniju
Prvi simptomi šizofrenije javljaju se u kasnim tinejdžerskim godinama i ranim tridesetim. Poremećaj se podjednako javlja kod muškaraca i žena. U muškoj populaciji simptomi se nastaju ranije, u periodu od kasne adolescencije do početka odraslog doba. Kod žena je prisutan veći rizik pojave simptoma u kasnim 20-tim ili ranim 30-tim godinama. Ovaj poremećaj može se javiti i između 45. i 50 godine.
Osobe koje obole od šizofrenije mogu da iskuse poteškoće u razumevanju ili izražavanju emocija. Kako vremenom njihov misaoni proces biva oštećen, mogu imati poteškoća sa koncetracijom i sa donošenjem odluka. Takođe, mogu da prestanu da uživaju u aktivnostima koje su im nekada pričinjavale zadovoljstvo. Ove tegobe imaju ozbiljan uticaj na njihove svakodnevne aktivnosti i odnose.
Postoji nekoliko kategorija simptoma: pozitivni, kognitivni i afektivni.
Pozitivni ili psihotični simptomi predstavljaju misli i ponašanja kakvi se ne sreću kod drugih ljudi. Moguća je pojava više simtoma odjednom. U pozitvne spadaju:
- Halucinacije – osobe čuju, vide ili osećaju stvari koje nisu stvarne i koje drugi ne primećuju. Pacijenti mogu čuti zvuk, muziku, šapat ili glasove, videte razne predmete, bljeskove ili lica drugih ljudi, ponekad osećaju teksture predmeta, ukusa ili mirisa stvari. Najčešće halucinacije uključuju zvučne halucinacije u vidu glasova koji komentarišu pacijenta i njegovo ponašanje, obično u formi dijaloga, često u vidu kritika ili pretnji. Ovi glasovi mogu pacijentu govoriti da čini stvari koje inače ne bi činio.
- Sumanute ideje – su pogrešna uverenja nastala na bolesnoj osnovi, koja druge osobe ne dele, gotovo ih je nemoguće korgovati i vrlo često deluju bizarno. Pacijenti koji boluju od šizofrenije često veruju da su žrtve progona ili špijuniranja. U drugim situacijama, oni smatraju da su druge osobe u stanju da pročitaju njihove misli ili da imaju posebne moći ili sposobnosti. Moguće je ispoljavanje nekoliko vrsta sumanutih ideja istovremeno.
- Dezorganizacija misli i govora – obuhataju konfuzan, haotičan, dezorganizovan govor i protok misli. Pacijenti dok govore često zastaju usred rečenice, sastavljaju reči bez ikakvog logičkog značenja, i govore o stvarima koje nisu povezane sa temom ili skaču sa jedne na drugu ideju. Na taj način, njihov govor može biti težak za razumevanje.
- Bizarni oblici ponašanja – mogu se manifestovati u više oblika, od dečje nezrelosti do neočekivane uzbuđenosti. Karakteristika ovog ponašanja je i to da se pacijent može naći u bizarnom telesnom položaju ili se previše kretati.
Zbog “glasova” odsekao sebi uvo
Poznati slikar Vinsent Van Gog borio se sa šizofrenijom. Prema zapisima savremenika, Van Gog je u raspravi sa slikarom Polom Gogenom čuo glasove koji su mu govorili da “ubije” poznatog slikara. Da bi smirio haos koji se dešavao u njegovom umu Van Gog je uzeo nož i odsekao sebi uvo. Iz naše skorije prošlosti sa ovom bolešću se borio i na svoj način suočio poznati matematičar Džon Neš koji je 1994. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Od šizofrenije je oboleo u dvadesetoj godini ali uprkos tome završio je prestižni univerzitet Prinston. Deset godina je uspešno bolest držao pod kontrolom uz pomoć lekova, a kasnije je “snagom svoje volje” uspevao da se izbori sa simptomima koje nosi šizofrenija.
Negativni simptomi obuhvataju misli i ponašanja koje šizofrenija umanjuje ili skoro potpuno suzbija poput motivacije ili sposnobnosti izražavanja emocija. U terapijskom smislu teže ih je tretirati u odnosu na pozitivne.
Negativni simptomi su:
- Smanjeno ispoljavanje osećanja ili „zaravljeni afekt“ – utiče na govor, faciijalne ekspresije, pa čak i pokrete. Govor obolele osobe postaje jednoznačan, sa tupim monotonim glasok dok se na licu pacijenata javlja potpuno odsustvo emocija i izbegavanje kontakta očima sa sagovonrikom.
- Smanjena sposobnost govora ili „Alogija“ – moć govora se smanjuje i govor postaje siromašan. Odgovori su često kratki ili u jednoj reči. To ostavlja utisak unutrašnje praaznine.
- Smanjena sposobnost postizanja zadovoljstva ili „Anhedonija“ – niska zainteresovanost ili odsustvo interesa za aktivnosti koje su osobi nekada pričinjavale zadovoljstvo poput muzike, baštovanstva pa čak i nedostatak osećanja prema dragim osobama.
- Nedostatak motiavacije ili „Avolicija“ – značajno smanjenje voljnih dinamizama i svrhe. Ispoljava se kao nedostatak sposobnosti u planiranju i sprovođenju planiranog. Ove manifestacije su izazvane bolešću a ne nedostatkom volje.
- Povlačenje iz društva ili „Asocijalnost“ – je smanjeno interesovanje za ostvarivanje bliskih odnosa sa drugima. To dovodi do značajnog smanjenja društvenih interakcija.
Kognitivni simptomi utiču na razmišljanje i raspoloženj obolele osobe i indukuju pogoršanja učinka u školi, na poslu ili u svakodnevnom fukncionisanju. Oni se pojavljuju pre tipičnih simptoma i često su prisutvni i nakon nestanka pozitivnih simptoma. Kognitivni simptomi uključuju probleme sa pažnjom, koncentracijom i memorijom. Osobe kojima je dijagnostikovana šizofrenija imaju poteškola u učenju novih stari ili obrađivanju infromacija koje su neophodne za donošenje odluka.
Kognitivni simptomi otežavaju obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Kao posledica toga, oni mogu biti jedan od najiscrpljujućih aspekata šizofrenije. Pored navedenih simptoma, osobe koje boluju od šizofrnije često ispoljavaju afektivne simptome poput depresije i anksioznosti. Depresija može biti prisutna kod do 80% osoba koje boluju od šizofrenije, i može imati psledice povećanog rizika od recidiva, ili lošijeg društvenog funkcionisanja a samim tim i smanjenog kvaliteta života.
U ovoj fazi može doći i do povećanog rizika od samoubistva, skoro dve trećine ljudi koji boluju od šizofrenije, a koji sebi oduzmu život, to čine dok imaju simptome depresije. Oko polovina osoba ima samoubilačke misli i probleme sa raspoloženjem, koje su rezultat problema nastalih kao posledica same bolesti. Pored toga, oko 30% pacijenata ima opsesivno kompulsivne simptome, koji se manifestuju kao ponavljajuće, nametljive i neželjene misli koje uzrokuju stres i depresivno raspoloženje.
Tačan uzrok šizofrenije nepoznat
Šizofrenija je jedan od najsloženijih poremećaja zbog spektra manifestacija. Tačan uzrok pojave šizofrenije je nepoznat. Istraživači veruju da se uzrok može tražiti u interakciji gena i faktora okruženja. Studije pokazuju da su za etilogiju pojave ove bolesti značajni poremećaji brojnih različitih gena. Međutim, geni nisu direktan uzročnik već oni doprinose tome da pojedinci budu „ranjiviji“ i podložniji pojavi ove bolesti.
Postoje dokazi i da genetska predispozicija predstavlja bitan faktor za nastanak bolesti odnosno da ista DNK kao kod osobe koja ima šizofreniju povećava verovatnoću nastanka bolesti. Ako se radi o bliskom rođaku, rizik postaje 15 puta veći, međutim, ukoliko je rođak, npr. Brat blizanac rizik se povećava za 50%..
Razvojni i faktori sredine uključuju siromaštvo, stres, viruse, toksine, probleme sa ishranom pre rođenja, kao i komplikacije u trudnoći i prilikom rođenja. Život u gusto naseljenom području, porodično okruženje sa zlostavljanjem i traumama, niska inteligencija i uznemirujuća proživljena iskustva siledžijskog ponašanja u detinjstvu mogu, takođe, predstavljati faktore rizika. Adolescencija se smatra prekretnicom u razvoju šizofrenije. Tokom ovog perioda razvoja tela, mozak prolazi kroz niz promena.
Zloupotreba psihoaktivnih supstanci se takođe prepoznaje kao faktor rizika za razvoj šizofrenije, posebno u adolescentskom uzrastu. Kanabis sa pomenutim faktorima rizika direktno doprinosi razvoju poremećaja.
Istraživanje je pokazalo da kod osoba koje boluju od šizofrenije moždane ćelije funkcionišu i međusobno komuniciraju na drugačiji način. Neurotransmiteri su hemijski glasnici koji prenose informacije između moždanih ćelija. Postojanje previše ili premalo ovih glasnika utiče na to kako mozak funkcioniše. Kada je o šizofreniji reč najviše je proučavan neurtransmiter dopamin. Ustanovljeno je da dopamin ima važnu ulogu kod osoba koje boluju od ove bolesti.
Dopamin ili kako se još naziva neurotransmiter „dobrog osećanja“ ima važnu ulogu u razmišljanju, percepciji i motivaciji. Prevelika količina dopamina u nekom delu mozga može dovesti do nastanka halucinacija ili sumanutih ideja. S druge strane, premalo dopuna u drugom delu mozga može dovesti do pada energije i motivacije što je karakteristično za ove pacijente.
Ostali neurotransmiteri, kao što su GABA, glutamat i serotonin koji se naziva i „hormon sreće“ mogu takođe imati važnu ulogu. Ove promene objašnjavaju simptome kao što su problemi sa pamćenjem, odlaganje izvršavanja zadataka ili osećaj rasejanosti. Oni takođe mogu biti uzrok lošeg rasuđivanja ili nesposobnosti predviđenja posledica sopstvenih postupaka.
Tri faze šizofernije
Tok šizofrenije zavisi od nekoliko faktora: kada simptomi počinju, koliko su jaki i koliko dugo traju. Rani simptomi se često pojavljuju progresivno i vremenom postaju izraženiji i očigledniji. Pojedinci mogu doživeti periode pogoršanja i poboljšanja simptoma. Periodi pogoršanja simptoma poznati su kao bljeskovi ili recidivi. Primenom lečenja, većina ovakvih simptoma može da se smanji ili nestane. Remisija se odnosi na period bez simptoma ili samo sa blagim simptomima. Iako se tok bolesti razlikuje od osobe do osobe, može se podeliti u tri različite faze: prodromalna, aktivna i rezidualna.
Prodromalna znači “pre bolesti”. U ovoj fazi, koja može trajati 2–5 godina, pojedinci prolaze kroz promene koje postaju primetne porodici i bliskim prijateljima. Neuobičajeno ponašanje uključuje probleme sa pamćenjem, koncentracijom ili neuobičajeno ponašanje i neobične ideje. Takođe mogu ispoljiti dezorganizovanu komunikaciju i smanjeno interesovanje za svakodnevne aktivnosti. Kod adolescenata se ove promene često zanemaruju jer se smatraju normalnim za ovaj period. Gledajući unazad, ove simptome je lakše protumačiti kao znakove upozorenja. Međutim, u to vreme ih je veoma teško razdvojiti od uobičajenih znakova puberteta.
Aktivnu fazu karakteriše pojava psihotičnih simptoma kao što su halucinacije, sumanute ideje i/ili dezorganizacija mišljenje i govora, ali i depresivno ponašanje ili zatupljeni afekt. Prisustvo ovih simptoma naziva se „psihoza“, a period njihove manifestacije naziva se „psihotična epizoda“. Simptomi se mogu pojaviti postepeno ili odjednom. Obično pacijenti i članovi njihovih porodica potraže stručnu pomoć tokom ove faze.
Rezidualna faza odnosi se na period od 6–18 meseci nakon aktivne faze. U ovoj fazi, mnogi od karakterističnih psihotičnih simptoma se smanjuju. Međutim, neki rezidualni simptomi, kao što su halucinacije ili funkcionalna oštećenja, mogu ostati. Pozitivni simptomi mogu takođe biti zamenjeni negativnim simptomima, na primer, nedostatkom energije i povlačenjem iz društva. U mnogim slučajevima, pacijenti počinju da prepoznaju svoje simptome u ovom periodu i počinju da uče kako da ih leče.
Simptomi šizofrenije mogu se adekvatno kontrolisati odgovarajućim lečenjem, a obolele osobe imaju bogat i ispunjen život.
