Piše: Vesna Petkov
Maligna bolest se najčešće dijagnostikuje iznenada zastrašujuća je i za obolelog i za njegovu porodicu. Kada sam pre nekoliko godina saopštila zetu da moja sestra boluje od karcinoma njegova reakcija bila je „nemoguće, mi smo dobri ljudi, to nama ne može da se desi“. Gorko sam se nasmejala, i jedva uspela da objasnim o čemu se radi. Na žalost karcinom ne bira, ne vrši selekciju, odnosi čak i one najmlađe. O tome kako prevazići šok nakon saopštene dijagnoze i kako se na najbolji mogući način prilagoditi i suočiti sa potencijalno smrtonosnom bolešću za www.dobrostanje.com govori specijalista socijalne rehabilitacije, psihoterapeut Sandra Bjelac.
Neverica je prva reakcija obolelog i porodice
Kako reaguju pacijenti kada saznaju da boluju od karcinoma?
„Kada govorimo o adaptaciji na malignu bolest, trebalo bi da je posmatramo kroz faze. Prvo imamo stanje šoka kada osoba i članovi porodice ne mogu da prihvate tako strašne vesti. Minimalizuju stvarnu situaciju, traže greške lekara, nalaza, drugo mišljenje. Nakon ove faze, nastupa faza intenzivnih emocionalnih reakcija. Od ove faze zavisi kako će se obolela osoba adaptirati na novonastalu situaciju i sa kojim snagama će ući u treću fazu tj .fazu integracije bolesti i promena koje su neminovne u njihovom životu. Ova druga faza je značajna i za nas stručnjake jer se tu najčešće prave greške, ističe psihoterapeut Sandra Bjelac.
„Neophodno je proći kroz adaptivne odnosno normalne reakcije na tako intenzivne promene koje nosi bolest i specifično onkološko lečenje. Emocija tuge je sveprisutna i dugotrajna ali moramo napraviti jasnu razliku između depresije i tuge, jer kod tuge ne postoji gubitak zadovoljstva, dok kod osobe sa depresivnim stanjima zadovoljstvo u bilo kom obliku izostaje. Tuga je zdrava emocija koja nam pomaže da prevaziđemo gubitak značajnog objekta ili osobe. Kod tuge postoji smanjen nivo energije i želje za novim iskustvima ali ne postoji beznađe, gubitak smisla, suicidne misli. Dok se osoba suočava sa saznanjem da boluje od teške bolesti, on tuguje ali ima želju da se bori i pronalazi smisao u onome što život postavlja kao izazov pred njega, kaže naša sagovornica.
Protokoli za saopštavanje loših vesti ne primenjuju se u našim bolnicama
Koji je najbolji način da se pacijentu saopšte ovakve vesti i da li od pacijenta treba kriti od čega boluje, što se često dešava u našem okruženju?
„Potreba za određenim dijagnostičkim procedurama kod ljudi pobuđuje slutnju da se radi o određenoj bolesti. Potreba našeg uma da nas zaštiti čini da aktivira mehanizme odbrane kao što je minimalizacija, negacija, povlačenje. Zbog toga lekar uvek mora voditi računa o tome kada saopštava nekome da boluje od maligne bolesti. Postoje protokoli saopštavanja loših vesti koji se na žalost u našim uslovima retko primenjuju zbog tehničkih, materijalnih i organizacionih poteškoća. Taj protokol podrazumeva da se pacijent i porodica odvoje na neko mirno mesto,bez ometajućih faktora gde mogu razgovarati sa svojim lekarom, postaviti pitanja, procesuirati neprijatne emocije, ispoljiti neka preplavljujuća osećanja.
Moje iskustvo govori da prikrivanje informacija od obolele osobe mnogo više šteti nego što koristi. Prikrivanje, onemogućuje adekvatan odnos između obolelog i lekara, koji je neophodan da bi proces lečenja bio uspešan. Veliki procenat izlečenja upravo zavisi od ovog odnosa, što je odnos iskreniji i bolji, pacijent će biti saradljiviji, opušteniji, davaće tačnije informacije i sve će to dovosti do boljeg kvaliteta lečenja, ističe psihoterapeut Sandra Bjelac.
Ko teže reaguje oboleli ili porodica?
„Ne mogu da pružim jednostavan odgovor na ovo pitanje. Velika je razlika između reakcije roditelja na bolest deteta ili obrnute situacije. Isto je i sa bolešću supružnika. Reakcija porodice zavisi od uloge koju bolesni član ima u porodičnom sistemu, zatim zavisi od uzrasta u kome je oboleli član. Mlađa deca su sklonija adaptiranim oblicima ponašanja pa su njihove reakcije više usklađene sa reakcijama roditelja. Kod adolescenata često postoji otpor prema pravilima i restrikcijama koje bolest i lečenje zahtevaju. Oni se često opiru koristeći maladaptivne oblike ponašanja pa se u tom periodu javlja češća socijalna aktivnost, izlasci, konzumiranje alkohola I cigareta, pojačana seksuana aktivnost To je neka vrsta bunta protiv osujećenih očekivanja I nadanja jer su prisiljeni na drugačiji način života, lečenje I rehabilitaciju.To često dovodi do burnih porodičnih reakcija, konflikata i napetosti unutar porodičnog sistema.
Karcinom je bolest cele porodice
Bolest nosioca finansijske stabilnosti porodice takođe budi intenzivne reakcije kako onoga ko je osujećen u svojoj ulozi tako i porodice koja pored brige o bolesnom članu sada ima i poteškoća finansijske prirode. Bolest samohranog roditelja takođe pokreće brojna pitanja i reakcije i dece i tog roditelja. Ono što je važno da znamo bilo da radimo sa pojedincem ili porodicom to je da maligna bolest nikada nije bolest samo jednog člana, već bolest čitave porodice”, naglašava naša sagovornica.
Svake godine od raka u Srbiji oboli oko 40.000 ljudi, a polovina od ovog broja, nažalost izgubi bitku. Skoro svaka porodica je u svom okruženju imala nekoga ko se borio sa ovom smrtonosnom bolešću. Koliko često pacijenti potraže psihoonkološku podršku i koliko je važan ovakav vid psihoterapijskog tretmana kako bi lečenje bilo uspešnije?
“Psihoonkkološka podrška važna je koliko I telesno lečenje, jer se telo ne može lečiti ukoliko se ne leči duša. U tim trenucima duša jako pati, posebno kada se bolest javi I kada počne specifično onkološko lečenje. Maligne bolesti se povezuju sa bolom, patnjom, gubitkom dostojanstva, strahom, smrću. Psihoonkološki terapijski pristup podrazumeva sagledavanje čoveka kao bio-psiho-socijalno jedinstvo, shodno tome, sagledavamo socijalne, emocionalne I telesne realnosti osobe koja boluje. U obzir uzimamo njene mogćnosti I želje. Potrebno je da shvatimo iz kakvog miljea pacijent dolazi, kakva su mu pređašnja iskusta sa malignim bolestima, I šta bolest za njega znači. Važno je da osoba koja boluje shvati u kojim važnim životnim ciljevima je zaustavljena ili zauvek onemogućena.
Na osnovu svih ovih duboko intimnih I individualnih informacija, planiramo dalji tretman. Sve je individualno, neke osobe će sa manje ožiljaka proći kroz ovu stresnu situaciju, druge će razviti simptome koje mogu prevazići samo uz pomoć psihoterapeuta, dok postoji I jedan broj ljudi kojima će zbog novonastalih problema biti neophodna pomoć psihijatra i primena lekova. Zbog toga je uključivanje psihoterapeuta potrebno od početka lečenja kako bi se uz stručnu pomoć na vreme uočili problematični I potencijalno štetni oblici ponašanja. Ukoliko se na vreme tretiraju biće omogućeno bolje telesno lečenje, kaže Sandra.
Porodica i prijatelji – prvi stubovi i potpora obolelom
Porodica I prijatelji su prvi stubovi I potpora obolelom od karcinoma. Obično su oni ti koji zatraže informativnu pomoć kako bi se usmerili ka problemima koji ih očekuju, ali često I sami nisu u stanju da prevaziđu negativna osećanja koja se javljaju.
“U terapijskom pristupu neophodno je da učestvuje cela porodica. To podrazumeva da svi dolaze na psihoterapijski tretman prvo zbog edukacije o posledicama onkokloškog lečenja, poput telesnih ograničenja, dejstva lekova, potencijalne opasnosti za obolelog a na kraju i zbog osnaživanja porodice, posebno ako dolazi do promena u socijalnim i porodičnim ulogama. Najbliži članovi porodice su važna karika u lečenju njima drage osobe. Neophodno je da uoče kada dođe do značajnih promena u ponašanju, da se prati njihov intenzitet i dužina trajanja. Takođe je bitno da uvek budu tu i da razgovaraju sa obolelom osobom.
Često ljudi ne znaju šta da kažu ili urade kada njima dragu osobu preplave neprijatne emocije. Moje iskustvo govori da je dovoljno samo biti prisutan, slušati, ne nužno i razumeti, da bi se pacijent osećao sigurnije. Ukoliko primetite da već neko vreme obolela osoba ima problema sa snom, apetitom, sekusalnim nagonom, emocijama, komunikacijom sa bližom ili širom okolinom, savetujem da potražite pomoć stručnih lica iz oblasti mentalnog zdravlja i pokušajte da motivišete obolelog da učestvuje u tretmanu. Kvaliet život je bolji kod onih porodica koje su imale redovan psihoonkokloški tretman u periodu lečenja, porodice su bile funkcionalnije, zakljiučuje na kraju razgovora psihoonkolog, Sandra Bjelac.
Broj linije za psihološku podršku 0800 – 202 – 302,-
